Art Press Grupa autora - Političke stranke u Srbiji (1804-1918) cene

1887 Vlada „mekih radikala"
Novu vladu je formirao umereni radikal Sava Grujić 19. decembra 1887. godine. Grujićeva homogena vlada – sa ministrima Dragutinom Franasovićem, Radivojem Milojkovićem, Mitom Rakićem, Mihailom Vujićem, Perom Velimirovićem, Stevanom Popovićem i Glišom Geršićem se vrlo brzo našla u neobičnoj situaciji jer je nekoliko poslaničkih klubova u skupštinskom sazivu bilo jače od njegove umerene radikalske vlade. Do ovoga je došlo jer je Kralj Milan eksperimentišući sa „različitim kombinacijama“ vođstvo u državi prepustio vladi sastavljenoj od „mekih radikala“ koji nisu imali „autoritet u stranci“, pa su glavnu reč u skupštini počeli da vode seljački tribuni Ranko Tajsić i Dimitrije Katić, koji nisu tražili za sebe ništa, ni „državnu službu ni liferacije ni koncesije“, i tzv. beogradski radikali, okupljeni oko lista „Odjek“ koji su predstavljali „inteligenciju stranke“ na čelu sa Jovanom Đajom i Kostom Taušanovićem. 
Prva radikalska vlada povukla je nekoliko zanimljivih poteza. Štampa je „ostavljena na miru“, novi zakoni o opštinama je nagoveštavao moguće procese decentralizacije države, a mere protekcionizma i državnog monopola pokazale su da u „njima ima nečeg dobrog“ … Ali to nije bilo dovoljno da vlada opstane, jer su se o „njoj pitali i neki drugi politički subjekti“.
Na izborima 21. februara 1888. radikali su osvojili 133 mesta, liberali 15, dok naprednjaci nisu učestvovali.
 
1888 Nepartijska vlada desnog konzervativaca
Vlada Save Grujića je trajala do 14. aprila 1888. po starom kalendaru, kada je „po želji AustroUgarske“ morala da „odstupi sa vlasti“. Novu vladu je sastavio klasični desni konzervativac „starog kova“ Nikola Hristić (1818 1911). U vladi su bili Čedomilj Mijatović na mestu ministra inostranih poslova, ministar vojni je bio Kosta Protić, ministar unutrašnjih poslova Radivoje Milojković, ministar pravde Đorđe Pantelić, ministar vojni Kosta Protić, ministar narodne privrede Vladan Đorđević, ministar građevine Mihailo Bogićević i jedno vreme ministar finansija Mita Rakić. Hristić je bio „veoma sposoban administrator i lično pošten čovek konzervativnih pogleda“. Kao predsednik svoje prve vlade pod knezom Mihailom, Hristić je „zaveo policijski režim, iskorenio hajdučiju, čvrsto kontrolisao opštine i uspešno suzbio liberalnu opoziciju“, kao predsednik druge vlade (21. 9. 1883. 7. 2. 1884.) ugušio je Timočku bunu i organizovao suđenja pobunjenicima, kao predsednik treće vlade (14. 4. 1888. 19. 1. 1889.) smirio je političku situaciju u zemlji nastalu posle neočekivane abdikacije kralja Milana, i kao predsednik četvrte vlade (15. 10. 1894. 25. 6. 1895.) razrešio je krizu nastalu državnim udarom kralja Aleksandara Obrenovića od 9. maja 1894. godine. 
Za vreme Hristićeve vlade „počelo isterivanje i penzionisanje radikalnih činovnika i vraćanje u službu i unapređivanje naprednjačkih činovnika.
Hristićeva vlada, nazvana nepartijska, a zapravo po članovima kabineta pronaprednjačka, dobila je zadatak da iskoreni nasilje i korupciju u državi. A na kraju mandata ove vlade u koju je narod verovao, tri njena člana bila su pod sumnjom „da uzimaju novac prilikom svoga zvaničnog rada“. 
 
1888 „Ustav od 1888“
Ustav Kraljevine Srbije, usvojen na Velikoj narodnoj skupštini 21. decembra 1888. godine, poznat u stručnoj literaturi i kao „Radikalski ustav“, pravljen po belgijskom model, bio je u trenutku donošenja najdemokratskiji u čitavoj Evropi, jer je Srbiju odredio kao „građansku, ustavnu i parlamentarnu monarhiju“. Ustavom je jasno definisan status parlamentarne monarhije, nadležnosti države su precizno normirane, uvedene su nove ustanove kontrole izvršne vlasti putem „poslaničke interpelacije“. Najvažnije odredbe ovog naprednog ustava su one o podeli vlasti na „izvršnu vlast koju vrši Kralj posredstvom vlade i zakonodavnu koju ima Skupština“, i političkoj odgovornosti ministra „za svoj rad prema kralju i Narodnoj skupštini“. Ustav je „zadržao ustanovu Državnog saveta i proširio njegovu nadležnost“. U sastav ovog tela ulazi, kako piše Svirčević, 16 doživotnih članova od kojih osam imenuje kralj, a preostalih osam Narodna skupština“.
Ustav je imao 204 člana i važio je sve do 9. maja 1894, kada je kralj Aleksandar Obrenović izvršio državni udar i „vratio u život „Namesnički ustav od 1869“.
Ustav je usvojila specijalno izabrana Velika ustavotvorna skupština izabrana od 2. decembra 1888 u kojoj je bilo 500 radikala i 100 liberala. 
Ustavotvorni odbor 1888 činili su: Giga Geršić profesor Velike škole, Dimitrije Radović predsednik Kasacionog suda, Đorđe Cenić predsednik Državnog saveta, Đ. S. Simić diplomirani agent na raspolaganju, Đorđe Pavlović, poslanik u Rimu, Jovan Belimarković, general u penziji, Jovan Avakumović ministar pravde, Kosta Protić, general u penziji, Kosta Taušanović, direktor Zadruge za potpomaganje i štednju, Ljubomir Kaljević poslanik u Atini, Milan Bogićević poslanik u Beču, Mihailo Kr. Đorđević javni pravobranilac, Milan Đ. Milićević, bibliotekar Narodne biblioteke, Pavle Mihailović 
 
1888 Biranje poslanika po ustavu iz 1888
Zbog velikog broja nepismenih u Srbiji se sve do 1888. glasalo javno, neposrednim izjašnjavanjem prozivkom, a od donošenja Radikalskog ustava 1888. godine tajno, pomoću kuglica. Tajnost je postizana tako što je „birač stavljao ruku u glasačku kutiju svake partije posebno i kuglicu ostavljao u jednu od njih po svom izboru“.
Na svakih 4.500 poreskih glava birao se jedan poslanik. Biračko pravo „ima svaki rođeni ili prirođeni Srbin, koji je navršio 21 godinu, i koji plaća državi najmanje 15 dinara neposredne poreze na godinu. Svaki koji hoće da upotrebi svoje biračko pravo mora prethodno uzeti biračku kartu. A biračku je kartu nadležna vlast dužna izdavati svakome, koji dokaže priznanicom ili protokolom u koji se zavodi plaćanje poreze da je u prošlom ili u tekućem polugođu platio porezu koja daje pravo biranja“.( Član 85.)
Među poslanicima svakog okruga moraju biti po dva lica, koja pored ostalih ustavnih uslova opštih za sve poslanike, ispunjavaju još i ovaj naročiti uslov: Da su svršili koji fakultet u zemlji ili na strani, ili koju višu stručnu školu koja stoji u redu fakulteta. ( Član 100.)
 
1889 Abdikacija kralja Milana
Kralj Milan je abdicirao 22. februara 1889. godine u korist svog maloletnog sina Aleksandra, a istog dana je krajnje „vešto napravio“ namesništvo sa Jovanom Ristićem i generalima Jovanom Belimarkovićem i Kostom Protićem. Ristić i Belimarković su bili „stari obrenovićevci“, a Protić „lični prijatelj“ kralja Milana. Politički pravac „namesništva određivao je Jovan Ristić, pošto druga dva namesnika „nisu bili političari nego vojnici“. Svojim autoritetom i veštinom Ristić je prema Milanovoj zamisli, „imao da drži u stezi radikale, a on sam bio je uokviren dvojicom đenerala bezuslovno odanih kralju, koji mu neće dati da udruži namesništvo i radikale protiv kralja“. 
Kralja Milana su za života napadali da je jedan od najvećih tiranina u našoj istoriji. Ali svi napadi, posebno radikala nisu bili kako piše S. Jovanović sasvim opravdani. U vreme vladavine kralja Milana bilo je bez sumnje, „nezakonitosti, nasilja, i krvoprolića, ali svega je toga bilo i u docnijim demokratskim režimima. Tiranija kralja Milana nije prelazila našu običnu meru, mnogo jača i nepodnosnija od nje bila je tiranija kneza Mihaila, kralju Milanu nedostajalo je postojanstvo i sistematičnost velikih tirana. Za njega bi se pre moglo reći da je bio despot, a ne tiranin“.
 
1889 „Prelazni“ kabinet Koste Protića
U burnim političkim previranjima nastalim u vreme abdikacije kralja Milana vladu će u januaru 1889. preuzeti Kosta Protić (1831 1892), general blistave karijere. Protić će formirati jedan „prelazni“ kabinet 22. februara 1889, kada je kao „čovek od poverenja“ kralja Milana postavljen za trećeg namesnika maloletnom Aleksandru Obrenoviću. U Protićevoj vladi bili su od poznatih i moćnih političara Čedomilj Mijatović, Vladan Đorđević i Jovan Belimarković. Protić je bio ministar vojske u šest konzervativnih vlada tokom 1874/75, u kabinetima Marinovića, Ćumića i Stefanovića i 1888/89 u kabinetu Nikole Hristića. U međuvremenu je obavljao visoke državne funkcije.
Kosta Protić je pripadao Babastakićima, jednoj od velikih srpskih porodica koja je, uz Babadudiće i Hadžitomine, vladala Srbijom u celom devetnaestom veku.
 
1889 Homogena vlada generala Save Grujića.
Namesnici maloletnom Aleksandru Obrenoviću, Jovan Ristić, general Jovan Belimarković i general Kosta Protić, nakon vanrednih skupštinskih izbora na kojima su radikali dobili 400 poslanika, a liberali i naprednjaci po 100 poslanika, poverili su sastavljanje vlade radikalima, ali ne Nikoli Pašiću, koji je bio u emigraciji, već generalu Savu Grujiću, koji je svoj kabinet oformio tako što je Miša Vujić preuzeo položaj ministara finansije, Giga Geršić je postao ministar pravde, Kosta Taušanović ministar unutrašnjih dela, Pera Velimirović ministar građevine, Steva Popović ministar narodne privrede, dok je Dimitrije Đurić postavljen za ministra vojske. Posle rekonstrukcije vlade ministar pravde je postao Mihailo Đorđević, ministar prosvete i crkvenih poslova Andra Nikolić, a ministar unutrašnjih poslova Jovan Đaja. 
Na izborima održanim 14. septembra 1889, radikali su od 117. mandata dobili 102, Liberalna stranka je osvojila15. mandata. Napredna stranka nije izlazila na izbore. A na septembarski