Art Press Grupa autora - Bune u Srbiji (1804-1918) cene

1804 Ustanak iz 1804
Surova tiranija Dahija i seča knezova, sveštenika, trgovaca i drugih viđenijih ljudi u Srbiji, sa kojima je Karađorđe pripremao bunu tokom 1803, bio je povod da se 2. februara 1804. na zboru u Orašcu okupe viđeniji ljudi i donesu odluku o podizanju ustanka. Zboru je prisustvovalo oko 600. ljudi, a od poznatih, prema Istoričaru Milenku M. Vukićeviću, prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Hajduk Veljko, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac, Đorđic iz Viševca, Jovan Krstović iz Bukovika, Aleksa Dukić iz Banje, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Janićije Đurić, knez orašački Marko Savić, trgovac Teodosije Marićević, Aleksa Jakobljević, knez iz Koraćice Vićentije Petrović, knez topolski Matija Jovičić, Mihailo Badžak iz Jagnjila, Matija Karatošić iz Kopljara, Milutin Savić iz Garaša, Marko Katić iz Rogača, i mnogi drugi. Za vođu ustanka izabran je, na krajnje demokratski način Karađorđe. Vojnička vlast u ustaničkoj Srbiji je bila podeljena tako što je Karađorđe zajedno sa Mladenom Milovanovićem držao prostor Šumadije, Jakov Nenadović je kontrolisao prostor Valjevske i Šabačke nahije, Jadar i Rađevinu, Milenko Stojković je držao Porečku i deo Požarevačke nahije, Petar Todorović Dobrnjac i Milenko Stojkovića Požarevačku nahiju, a Milan Obrenović južni deo Šumadije i Rudničku nahiju. 
U sledećih par godina, sve do oslobođenja Beograda 1806, ustanička vojska je pod komandom vojvoda vodila teške bitke na Mišaru, Deligradu, Čegru, Ivankovcu, Suvodolu… 
Sve ustaničke starešine bili su seoski trgovci i veletrgovci, moćni knezovi, popovi i imućni kmetovi sa „dobrom baštinom, zadrugama, stokom, vodenicama i drugim prihodima, koje je narod zvao „gazdama".
Ustanku je neposredno prethodila seča knezova kada je za samo tri nedelje pogubljeno oko stopedeset viđenijih Srba, a među njima i velikih narodnih tribuna kao što su Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, HadžiRuvim, Marko Čarapić, Janka Gagić, HadžiĐera…
 
1804 Vožd
Đorđe Petrović, u svoje vreme poznat i kao Crni Đorđe (17661817) bio je u mladosti vojnik i podoficir u Austrijskoj vojsci, jedno kratko vreme hajduk, zatim uspešan svinjski trgovac i na kraju vođa ustanka i rodonačelnik dinastije. Za Vožda ustanka izabran je 1804. Pored nesumnjivog vojničkog talenta Karađorđe je imao i organizacione sposobnosti, jer je umeo da okuplja ljude oko sebe. Vožd je, kako ga opisuje Vladimir Ćorović, bio „mrki čovek, oštra oka i jakih, izrazitih crta, sa nimalo rečitosti, ali sa jakom voljom… i izvesnom mistikom“ u sebi. I mada je, kao što je primetio mitropolit Stratimirović u jednom svom memoaru iz avgusta 1804, bio „neuk i surov, vrlo naprasit i dosta svojevoljan, ali pošten, pravičan i pravi junak“. Karađorđe je imao dovoljno državničke mudrosti i snage da zajedno sa ustanicima izgradi jasne obrise moderne srpske države. Đorđe je – kako ga opisuju njegovi savremenici „ćutao mlogo, pa smišljao šta će govoriti… a kada je šta rekao onako je bilo i niko nije mogao reći da nije tako“.
 
1804 Ustaničke skupštine
Sve srpske skupštine u devetnaestom veku, od onog čuvenog skupa u Orašcu 1804, pa sve do Svetoandrejske skupštine 1859, kada je donet prvi Zakon o narodnoj skupštini, bile su saborne.
Tokom Prvog srpskog ustanka održano je četrnaest narodnih skupština od kojih je jedna bila „Glavna“ (velika) a jedna Črezvičajna (tajna), dok su ostale bile, kako tvrdi B. Majdanac, obične ili male narodne skupštine na kojima je „prisustvovalo 60 do 80 lica“.
Ustaničke skupštine starešina održavane su u Orašcu (2. februar 1804.), Ostružnici (23. april – 3. maj 1804.), Pećanima (17. april 1805.), Borku (15. avgust 1805.), Smederevu od 25. do 30. novembara 1805. i od 1. do 5. novembara 1806, i u Beogradu (25. februar – 6. mart 1807.). Glavna narodna skupština držana je u Beogradu (14 – 15. decembar 1808.), a „Črezvičajna“ u Hasanpašinoj Palanci (2 – 8. oktobar 1809.). U Beogradu su održane dve skupštine; prva 1 i 2. januara 1810., druga sledeće godine od 1 do 12. januara 1811, i u Topoli je 17. jula 1812. Velikogospojinska skupština držana je u manastiru Vraćevšnici (15 – 16. avgust 1812.,. U Kragujevcu je držana skupština 1 i 2. januara 1813.), a Sabor u Takovu 11. april 1815. 
Skupštine su na zasedanjima 1805, 1807, 1808, i 1811. godine donele nekoliko „zakona ustavnog karaktera“ kojima je „organizovana državna vlast“. Na skupštinama se takođe odlučivalo i o „kupovini oružja i municije, sakupljanju poreza, usvajanju ratnih planova i donošene „smernice za pregovore sa Turcima“.
 
1804 Sudovi u ustaničkoj Srbiji
Na skupštini održanoj u Ostružnici u aprilu 1804. doneta je odluka da se formiraju sudovi kao organ vlasti sa zadatkom da pored „čisto sudijskih poslova“ obavljaju administrativne i policijske poslove. Svaki sud je imao predsednika suda, članove suda i sekretara sa „stalnim mesečnim platama“. Prvi sud je osnovan u Valjevskoj nahiji u maju 1804 i sudio je „po Zakonu sastavljenog na osnovu Krmčija svetog Save“.
 
1804 Policijska vlast
Na velikoj ustaničkoj skupštini održanoj u Ostružnici (24. april – 3. maj 1804.). doneta je odluka da se„policijska vlast u nahijama poveri vojvodama i obor knezovima, a u knežinama lokalnim knezovima. Savet je formirao „stalnu policiju“ sa zadatkom da „da pazi na stanovništvo i trgovinske poslove, da održava red i čistotu na ulicama i da preduzima sve što bi zajemčilo javnu bezbednost“
Posle oslobođenja Beograda 1807. „utvrđena je redovna i stalna policija koju su činili policajmajstor (upravnik gradske policije), policajkvartaljmajstori (upravnici kvartova), liktori (pomoćnici upravnika zaduženi za različite resore), pisari i uniformisani panduri. 
Nova unutrašnju organizaciju vlast napravljena je na Narodna skupština održanoj 1808/9. kada je doneta odluka da „Magistrati i vojvode postaju najviša vlast u nahijama, a da se sve „javne upravne delatnosti vrše se na osnovu propisa koje je izdao Sovjet, a potvrdio Karađorđe“. U isto vreme doneta je i naredba o „organizaciji vojske i formiranju regularnih jedinica“.

1804 Ferman od 21. septembra 1804
Sultan je 21. septembra 1804. objavio Ferman kojim se obavezao da će preduzeti sve što je u njegovoj moći kako „niko ne bi vređao i izazivao Srbe“. Turcima je bio „zabranjen boravak po selima i držanje hanova, a ukinute su „sve nasilne dažbine i svi porezi“ sem zakonskog „harača sultanu i desetine vlasniku zemlje“, koje su uvele Dahije. Na prvim pregovorima sa Turcima vođenim tokom 1804. u Beogradu na kojima je sa srpske strane učestvovalo petnaest knezova nije postignut dogovor jer su Turci tražila da „vojska boravi i po palankama“, a Srbi da turske oružane snage mogu „boraviti samo u Beogradu, Šapcu i Smederevu“. Druga tačka nesporazuma ticala se zahteva Turaka da Srbi „poprave popaljene i razrušene kuće“, što su srpski pregovarači odbili.
Kasnije su pregovore sa Turcima vodili Jakov Nenadović i Nikola Grbović.

1805 Praviteljstvujušči sovjet serbski
Na skupštini ustaničkih vođa u Borku izabran je 14. avgusta 1805. godine „Praviteljstvujušči sovjet“ Sinod, čime je zaokružena „politička, sudska, finansijska i vojna organizacija“. Prvo sedište je bilo u manastiru Voljevača, a za prvog predsednika Sovjeta izabran je prota Mateja Nenadović. Drugi predsednik Sovjeta je bio Mladen Milovanović (18071810), treći Jakov Nenadović (1810 1811) i Karađorđe Petrović (1811—1813. 
U svim „Praviteljstvujuščim sovjetima“, od 1805, pa do kraja ustanka bili su: Avram Lukić, Vasilije Jović (Radojičić), Vasilije Radojičić, Velisav Perić, Velisav Stanojlović, Dositej Obradović, Dositej Obradović, Đurica Stočić, Ilija Marković, Jakov Nenadović, Janko Đurđević, Janko Katić, Jevto SavićČotrić, Jovan Protić, Luka Lazarević, Milan Obrenović, Milenko Stojković, Milija Zdravković, Milisav Ilijić, Milisav Ilić, Milutin Vasić, Mladen Milovanović, Pavle Popović, Petar Knežević, Petar Novaković Čardaklija, Prota Matija Nenadović, Stojan Pavlović…
Sekretari i pisari: Božo Grujović, Gavrilo Nikolajević, Gavrilo Vujanović, Ivan Jugović, Jeremija Gagić, Koca Marković, Mihailo Grujović, Stefan Živković, Stevan Filipović
Sednice saveta održavale su se u manastirima Voljevači i Bogovođi; u Smederevu u „jednu zgradu kod Velike pijace“; u Kragujevcu u zgradi Saveta, i od 1807 u Beogradu, u Delijskom konaku, dvoru dahije Aganlije i u zgradi Tekije.
„Praviteljstvujušči sovjet“ se nazivao još i „Sovjet narodnji serbski“, „Obšćenarodni sabor“, „Nacionalni sabor serbianski“, „Sinod“, „Savet“ i „Upravni savet“.
 
1806 Ičkov mir
U leto 1806 Petar Ičko je sa ovlašćenjem ustaničkih vođa vodio u Carigradu pregovore o uspostavljanju mira. Ustanici su tražili od Porte da „Srbi plaćaju danak odsekom; da se u Srbiju pošalje carski muhasil s izvesnim brojem „služitelja“ kojima će se predavati danak; da sve carske, muhasilske službe vrše Srbi po carskoj zapovesti i da se iz Srbije isteraju janjičari, krdžalije i drugi zli Turci, a da Srbi čuvaju granice“.
Posle dugih skoro jednogodišnjih pregovora Porta je 1807 prihvatila sve srpske uslove, i izdala Ferman, ali su Srbi posle oslobađanja Beograda odbili da potpišu mir.

 
1807 Prvi srpski ustav
Drugi čovek ustaničke Srbije Mladen Milovanović (17601823) bio je u mladosti hajduk, zatim dobrovoljac u Kočinoj krajini i na kraju,