Talija izdavaštvo Despot Đurađ Branković I-II cene

Gospodar Srbima, podunavlju, i zetskom primorjuPrva knjiga Od stupanja Đurđeva na vladu god. 1427 do prvog oslobođenja Srbije od Turaka 1444.Druga knjiga Od prvog oslobođenja od Turaka godine 1444. do smrti Đurđeve godine 1456Rad sam da u dve tri reči kažem istoriju ove istorije.Istorici, koji su se do najnovijeg vremena bavili srpskom istorijom, izricali su vrlo nepovoljan sud o despotu Đurđu Brankoviću.Od kako je učeni Dubrovčanin Mavro Orbin u Xom veku izrekao, da je Đurađ Branković nepostojan i neveran, ta se crta prilepila njegovome karakteru i ne odvajaše se od njega sve do sada.Naš prvi istorik, mnogozaslužni Jovan Rajić istina se trudi da ono, što se čini da je nepostojanstvo Đurđeve politike, objasni teškim položajem Srbije između Turske i Ugarske. Ali tek i on izrekom kaže:Eže nevjerstva i vjerolomstva ot Maurourbina despotu semu pripisuomago kasaetsja, otrešti sja ne možet; mnogaždi bo i Turkom i Ungarom danuju vrjeru narušal. (J. Rajić, Istorija Serbov, III, 241).Najnoviji istorik srpskog naroda, g. Majkov izrekao je još daleko oštriji sud. On veli o Đurđu:Budući besavestan, nemiran, pretvorica i oklijevalo, koje sve pokazuje vlastelina onog vremena, nije mogao učiniti ništa; mnogo se trudio ali zaludu; što je god počinjao, nije mu išlo od ruke jer je kvario oklijevanjem, a naglošću y nevrjeme navlačio je na sebe gnjev i osvetu oba susjeda Madžara i Turaka. To se vidi i u privatnoj radnji njegovoj. Tijem je sa svim drukčiji od Stefana. Jedan bijaše suviše vjeran neprijatelju hrišćanskom i slobodu zemlje svoje dade samo da nadvlada svoga ličnog suparnika i da posvedoči lažnu ili bolje reći samoživu dužnost podaničku; drugi jednako varaše svakoga i nemaše potpore za složnu radnju protiv opšteg neprijatelja (Istorija srpskoga naroda, 2go izdanje, 1351). Ima tome više vremena, još dok je moje poznavanje Đurđevog doba bilo vrlo površno, osećao sam nekako tamno da ova karakteristika ne nosi na sebi pečat istinitosti. I istorija drugih naroda i sami su vremeni događaji u našoj otadžbini dovodili su me često na misao, da se oskudica političkog uspeha Đurđevog ne može nikako uzeti kao nesumnjiv dokaz besavesnosti i prevrtljivosti pa ni nesposobnosti njegove. U životu naroda ima perioda u kojima javni moral i politička svest tako nisko stoje, da je jednom besavesnom sebičnjaku mnogo lakše da do izvesnih, i ako privremenih, uspeha dođe nego savesnom kakvom državniku i patriota. Nije retko bivalo da i sama istorija, ne ispitujući već samo prosto prihvatajući veštački stvorena i svetinom rado primana mišljenja, pomaže samo da se održava zabluda, koja sebičnjake uzdiže kao velike rodoljube, a na prave se rodoljube kamenom baca. Đurađ Branković je mogao biti jedan od najsavršenijih karaktera i jedan od najsposobnijih vladalaca, pa opet da se usled susticaja svakojakih neprilika o njemu stvori mnenje, da je i ružan karakter i nesposoban državnik.Osim toga činilo mi se da u karakteristici Đurđevoj, kakva nam se do sada davala, ima psiholoških nesledstvenosti, da ona nije prirodna i da po tome na svu priliku nije istinita. Majkov na pr. odsudno osuđuje moralni karakter Đurđa kao privatna čoveka a u neku ruku brani ga kao vladaoca i državna čoveka. Moj instinkat i moje pozitivno znanje bune se da veruju da jedan istinski rđav čovek, jedan čovek bez čistih, uzvišenih i i idealnih pokreta srca, može biti u istini veliki vladalac i veliki državni čovek.Sumnjao sam u istinitost one karakteristike i s toga, što sam opazio da se ona osniva na podacima, i ne toliko na stvarnim podacima o nesumljivim faktima, već na ličnome mišljenju specifično katoličkih i madžarskih pisaca, koji su jako u iskušenju bili da o Đurđu Brankoviću s neprijateljskom tendencijom pišu.Želio sam da se samostalnim proučavanjem izvora uverim šta je istina što se Đurđeva karaktera tiče.Bogat istorijski materijal arhive vatikanske, mletačke, dubrovačke, bečke, kao i drugih arhiva Italije i Ugarske, u koliko je do sada predan davnosti trudom jednoga Rajnalda, Tajnera. Fejera Miklošića, Sime Ljubića, J. P. Šafarika, Meda Pucića, V. Makuševa i dr. davao mi je koristi, koje ne samo naš u revnosti nenadmašni Rajić nije imao, nego koje ni u novije vreme ni sam g. Majkov imao nije.Originalne korespondencije i zvanične listine iz Đurđeva doba, kao i kazivanja suvremenika i poznanika Đurđevih, dala su mi ne neznatan broj pojedinosti, ko je su bacale nove svetlosti ne samo na karakter njegov, nego i na karakter i radnju srpskog naroda onoga doba, i u opšte na suvremeno društvo evropsko.Pošav da tražim istinu o karakteru jednog čoveka ja sam izašao na jednu tačku, sa koje se nije samo taj karakter video, već sa ko je se videla i herojska borba jednog plemenitog naroda u prilikama velike tragičnosti.Mojim istraživanjima došao sam do savršenog ubeđenja, da istorija do danas ne samo da je činila nepravdu Đurđu Brankoviću, nego da ni srpskom narodu pravdu činila nije. Došao sam do uverenja, da je karakter Đurđev u velikim i glavnim i suštastvenim crtama svojim: čist, plemenit i poštovanja dostojan, i da je tako isto i karakter ondašnjeg naroda srpskog plemenit i poštovanja dostojan. Njihova je sudbina tako čvrsto spojena, da nije ni malo čudo, što ova moja istorija Đurđa Brankovića ni je drugo, već istorija Srbije njegovoga doba.Ja sam se trudio da proniknem u što veći broj pojedinosti onoga doba, da ih prikupim u njihovu prirodnu celinu, da ih složim u njihovu prvašnju harmoniju ili i disharmoniju, da objasnim pravi njihov smisao i da dadem, kol i ko to za sada može biti, živu i istinitu sliku ondašnje radnje srpskoga dvora i srpskoga naroda. Neće me ni malo začuditi ako se dubljom kritikom i novim materijalom, koji se još bude izneo, nađe da po gdekoje pojedinosti valja ispraviti. Volim da se nadam, da ćy i sam doživeti, da ovo moje delo u drugom izdanju, ako Bog da, u pojedinostima dopunim, mogućnim načinom i ispravim. Ali sam ubeđen da se glavne i velike linije ove istorijske zgrade u svojoj osnovi i u svome karakteru tako podudaraju s istinom, da se olako poremetiti neće.Imam da dodam, da sam ja do rezultata, kakvi su u ovome delu izloženi, došao mojim samostalnim ispitivanjem izvora, pre nego što sam se poznao s delom Dr. Fr. Račkoga Odnošaji srpskih despota i doselica naspram kruni i kraljevini hrvatskoj i ugarskoj g. 14261503 (Književnik, II, 476480), i sa studijom Emila Čakre Đurađ Smederevac i žena mu Jerina (Danica za 1867). Obradovao sam se kad sam video da je takav naučenjak, kakav je visoko poštovani predsednik jugoslovenske akademije nauka, na toliko godina pre mene odnošaj srpskih despota prema Ugarskoj izneo u onoj svetlosti, u kojoj je i sam nađoh. Čakrina karakteristika Đurđa i Jerine tako je puna duha i tako puna istinite svetlosti, da ja u interesu srpske književnosti samo žaliti mogu, što njegovo pero ni je napisalo celu istoriju Đurđevu, već je ostavilo peru mome.U ostalom može biti da celinu rezultata mojih istraživanja ne bih na javnost iznosio, da me na to nije ohrabrio prijem, koji nađoše moji prvi članci, što ih moj prijatelj Vladan Đorđević u svojoj Otadžbini god. 1875 naštampa. Na svaki način delo ovo u ovom obliku ne bi ugledalo sveta, da ga se zadužbina Čupićeva prihvatila nije. Za to, ako ko od čitalaca u njemu nađe kakvog novog obaveštenja, nove pouke, možda i izvora za patritski ponos, neka sa zahvalnošću pomene Čupićevu zadužbinu. Iz predgovora, 1. maja 1880 god. u Beogradu, Čedomilj Mijatović