Svi znaju njihove nazive i imena autora: klasici svetske književnosti impresioniraju svojom aktuelnošću i visokim literarnim kvalitetom. Ali oni su mnogo više od klasičnih knjiga koje morate da pročitate: Gete, Šekspir ili Tolstoj i dalje očaravaju svoje čitaoce i obećavaju ugodne sate čitanja.
Da bi bili univerzalno priznati kao klasici, dela moraju da ispunjavaju neke uobičajene visoke standarde kvaliteta, atraktivnosti, dugovečnosti i uticaja.
Klasična književnost je izraz života, istine i lepote. Delo mora biti visokog umetničkog kvaliteta, barem za vreme kada je napisano. Iako različiti stilovi dolaze i odlaze, klasik se može ceniti po svojoj konstrukciji i književnom umeću. Zbog tempa i zastarelog jezika, danas možda nije bestseler, ali se iz njega može naučiti i dobiti inspiracija.
U klasičnoj književnosti, na delo se obično gleda kao na prikaz vremena u kome je napisano – i zaslužuje trajno priznanje. Drugim rečima, ako je knjiga objavljena u bliskoj prošlosti, nije klasična. Dok se izraz „moderni klasik“ može primeniti na knjige napisane posle Drugog svetskog rata, potreban je dug životni vek dela da bi se ono nazvalo „klasikom“.
Velika književna dela dotiču čitaoce do srži, zato što integrišu teme sa kojima se poistovećuju čitaoci sa različitim spektrom pozadina i raznim iskustvima. Na primer, teme kao što su ljubav, mržnja, smrt, život i vera dotiču neke od naših najosnovnijih emocija. Možete čitati klasike Džejn Ostin i Migela de Servantesa i povezati se sa likovima i situacijama, uprkos različitim epohama.
Možete proučavati klasike i otkriti uticaje drugih pisaca i drugih velikih književnih dela na književna dela današnjice. Ovo, naravno, delimično ima veze sa univerzalnošću klasika. Ipak, klasike uvek oblikuje istorija književnosti, bilo nesvesno ili namerno, inkorporirana u tekst.
