Prometej, Novi Sad Ratomir Damjanović - Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u velikom ratu cene

Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu. Za većinu žena sa različitim stepenom integracije, to je bila prilika da poboljšaju statusnu ulogu žene u društvu, ali njihov primarni motiv bio je humanitarni rad.

Ovo je priča, iz ugla žene, o srpskom vojniku i Srbiji. Istovremeno, to je priča o njima, o tim ženama koje su došle u Srbiju u „najgoru od svih zlih vremena“, kako je jedno takvo naše stradanije, definisao monah Isaija krajem 14. veka. Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihov pogled je drugačiji. One nisu u bitkama, na ratištu, nego u samom štabu Smrti i Života, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke, u nemogućim uslovima, kada čovek pada na nivo elementarnog preživljavanja. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, impresionirane i iskreno začuđene njegovim podvizima, hrabrošću, humanošću, trpljenjem, verom, nadom i ljubavlju. Pišu i govore o njemu kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici. Ostavljaju beleške o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi Tamo daleko, humanom odnosu prema zarobljenicima… One su pouzdani svedoci ratne pošasti, stradaju i same, uporne su u svojoj misiji da budu rame uz rame sa srpskim vojnikom i srpskim ženama, doktorkama ili običnim seljankama. Pri tome, u prvom planu je stalno prisustvo smrti, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani. To je ljubav ratnika prema zemlji, porodici, poeziji, prijateljima, i ljubav spisateljica prema tim ratnicima koji su osvetljeni sa izuzetnom osećajnošću. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje, daje posebnu dubinu tekstovima. U pitanju je saživljavan...