LOM Karson Mekalers - Balada o tužnom kafeu cene

Karson Mekalers (19171967), rođena je u Džordžiji, na jugu SAD; jedna je od najistaknutijih američkih pisaca svoje generacije u kojoj su, između ostalih, Džon Fante, Patriša Hajsmit, Čarls Bukovski i Dž. D. Selindžer.

Prvi svoj roman Srce je usamljeni lovac, knjigu koja se danas ubraja među najveća dela američke literature, napisala je i objavila kada joj je bilo samo 22 godine. Veliki pisci tog vremena –Tenesi Vilijams, Silvija Plat, Gream Grin, bili su fascinirani njenim delom. Bukovski je o njoj rekao: „Karson Mekalers je prevazišla svakog kao pisac. . . Čitao sam je i ježio se i nisam plakao jer sam bio suviše ponosan na nju da bih plakao."

Balada o tužnom kafeu (1951), tzv. gotski roman Karson Mekalers, govori o sudbini Amelije Evans i o njenom kafeu u malom gradu američkog Juga. Po romanu je rađen pozorišni komad Edvarda Olbija, i bio je inspiracija za film Bagdad kafe (1987). Uz Baladu je objavljeno i nekoliko priča Karson Mekalers, skoro sve iz rane mladosti, u kojima se ogleda njen neizmerni talenat. Pisala ih je u vreme kada je Džon Fante objavio prve svoje priče (Vino mladosti), i u njima se vidi bliskost umetničkog senzibiliteta ova dva čudesna američka pisca.

„Ljubav, a posebno ljubav prema osobi koja nije sposobna da je uzvrati ili primi, u srcu je mog izbora grotesknih likova o kojima pišem – ljudi čija je telesna nesposobnost simbol njihove duhovne nesposobnosti da vole ili prime ljubav – njihove duhovne usamljenosti. Da bi delo razumeo, važno je da umetnik bude emotivno u samom središtu stvari; da vidi, da zna i da je proživeo ono o čemu piše. . . . Glavno oružje pisca je intuicija; previše činjenica ometa intuiciju. Pisac mora mnogo toga da zna, ali postoji i toliko toga što ne mora da zna – on mora da zna sve što je ljudsko, čak i ako to nije ‘zdravo’, kako već kažu. . . . Pisanje je lutajuća, sanjarska delatnost. Razum je potopljen ispod nesvesnog – misaoni um najbolje se kontroliše maštom. Pa ipak, pisanje nije sasvim amorfno, niti je lišeno razuma. Neki od najboljih romana i proznih dela precizni su kao telefonski broj, ali malo proznih pisaca uspeva da to postigne, jer je za to potrebno istančano osećanje strasti i poezije. Ne volim reč proza; suviše je prozaična. Dobra proza trebalo bi da bude sjedinjena sa svetlošću poezije; proza bi trebalo da bude kao poezija, a da poezija bude razumljiva kao proza. . . . Sama stvarnost meni nikada nije bila toliko važna. Učiteljica je jednom rekla kako treba pisati o sopstvenom dvorištu; time je, pretpostavljam, mislila da treba pisati o stvarima koje čovek najprisnije poznaje. Ali šta je prisnije od sopstvene mašte? Mašta spaja sećanje sa uvidom, spaja stvarnost sa snom. . . . Pisac je po prirodi svog poziva sanjar, i to svesni sanjar. Kako bi, bez ljubavi i intuicije koja dolazi iz ljubavi, jedno ljudsko biće moglo sebe da stavi u položaj drugog ljudskog bića? On mora da zamišlja, a mašta zahteva poniznost, ljubav i veliku hrabrost. Kako možeš stvoriti lik bez ljubavi i bez borbe koja ide uz ljubav? . . .

Procvali san – beleške o pisanju