Narodno delo Jovan Dučić - Pesme cene

„I da zapamtimo samo nekoliko njegovih pesama (Pesma, Čekanje, Suncokreti, Put, Senka, Putnik...), u kojima sjaji srpski jezik u svo­jim izvinućima", nastavlja priređivač, postaje jasno za­što je njegovo delo „dospelo do naših dana kao neprola­zna vrednost naše književnosti”.

Dučić je u biti pesnik, po prirodi liričar, po načinu razmišljanja mislilac i filosof. Poetični su, sugestivni i melodični i nje­govi putopisni pasaži, eseji i druga prozna ostvarenja. Poezijom je, kao kakvom tajanstvenom žilom kucavicom, prožimao svaki trag mastila proistekao iz stvaralačkog pera. Udruživši je sa lepotom forme i uglađenošću jezi­ka i stila, Dučić je težio savršenstvu, doterujući svoje strofe, rime i stihove sve dok sasvim ne ispune meru nje­govog istančanog književnog ukusa.

„Pogledajte Dučićevu poeziju, pogledajte mu prozu i uzmite da čitate gde god hoćete. Ništa razasuto, otkinu­to, pušteno, neodgovorno, slučajno ni u sadržini, ni u formi”, podvukla je Isidora Sekulić uz pesnikova Sabra­na dela iz 1929. godine. Cenila je, iznad svega, Dučićevu samopožrtvovanost, njegovu strogu disciplinu, želju da nadiđe sebe i da uvek bude bolji. „Pesnik koji bez disci­pline misli, oseća, trpi, radi, govori, taj pesnik nije savladao ništa, ni sebe ni prirodu, taj pesnik ne može govoriti ni suditi ni u čije ime”, nastavlja uvek asketski nastrojena književnica.

Dučićevo predano doterivanje stilskih, jezičkih i formalnih kvaliteta stiha, očituje se u lepoti pesnič­kih slika i brižljivom odabiru motiva, u sazvučju, rit­mu i dinamici, melodičnosti, u idejnoj i misaonoj ravni koja je odmerena i zaokružena. Pesnikov dvanaesterac na­lik francuskom aleksandrincu, vešto umetnuta opkora­čenja, pribegavanje sonetu kao često rabljenom pesničkom izrazu, neumoljiva posvećenost formi i lepoti jezika, uz to i izvesna doza esteticizma, skrivaju ispod površine jednu složenu tematsku nit koja se najpre ogleda u zbiru svih onih osećanja na kojima počiva unutrašnja drama čo­veka. „Bol večnog čoveka, a ne bol čoveka jednog izvesnog vremena”, kako je govorio sam pesnik, „to su baš motivi najvišeg književnog stvaranja i najdublje pesničke in­spiracije”.

Dučića zanima čovek kao univerzalno biće, čovekova borba sa samim sobom i svetom koji ga okružu­je, obavezuje i sapinje, njegov unutrašnji megdan lišen društvenih i istorijskih obeležja i uslovljenosti. Nje­gova ljubav, tuga, patnja, sumnja i neverica, njegov odnos sa Tvorcem, ljubav prema otadžbini, žudnja za ženom kao himeričnim, nedostižnim i nedokučivim bićem, samo su neke od tema koje je knez srpskih pesnika maestralno pro­neo kroz dveri srpske književnosti. U nju je Jovan Dučić zakoračio upravo stihovima. Iako je prvu zbirku pesama objavio 1901. godine, Dučić je u Golubu, Zori, Bosanskoj vili i Brankovom kolu poeziju objavljivao još od 1886. Pored zapažene ljubavne lirike i izvesnog broja veoma uspelih patriotskih pesama i stihova koji govore o pri­rodnim lepotama, iskušenjima, životu i smrti, osobito su vredne pažnje Dučićeve pesme posvećene Bogu. U jednom krajnje direktnom i neskrivenom obraćanju, uvek zadoje­nom dozom strahopoštovanja i ljubavi, ali i preispiti­vanja i sumnje, pesnik neguje blisku i otvorenu relaciju čovek Bog, u kojoj su sabrane sve ljudske bojazni i neve­rice, svi strahovi, nade i očekivanja.