Kapros Istorija tišine: Od renesanse do naših dana cene

Tišina nije puko odsustvo buke. Na to smo gotovo zaboravili. Auditivni znaci su postali izmenjeni, oslabljeni, desakralizovani. Strah, ponekad i užas, koje pobuđuje tišina, postali su još intenzivniji. U prošlosti su ljudi na Zapadu osećali dubinu i nijanse tišine, kao i ćutanja. Tišinu su doživljavali kao preduslov za duhovnu sabranost, introspekciju, meditaciju, molitvu, sanjarenje, kreativnost; pre svega, kao unutrašnji prostor gde nastaje govor. Detaljno su opisali društvene taktike ćutanja. Slikarstvo je za njih predstavljalo govor tišine.
Intimnost mest, intimnost privatne sobe i predmeta u njoj, kao i kuće, bila je satkana od tišine. Ljudi su razlikovali čitavu skalu pustinjskih tišina i takođe su umeli da slušaju različite tišine planine, mora, sela. Ćutanje je bilo potvrda intenziteta ljubavnog susreta i, čini se, preduslov spajanja. Ono je predskazivalo trajnost osećanja. Život bolesnika, blizina smrti i prisustvo groba vaskrsavali su širok raspon tišina koje su danas prisutne samo u tragovima.

Danas se teško može ćutati, što onemogućava da se čuje onaj unutrašnji glas koji smiruje i donosi olakšanje. Društvo nam nalaže da se priklonimo buci kako bismo bili deo celine, radije nego da osluškujemo sebe. Na taj način dolazi do promene same strukture ličnosti. Naravno, poneki usamljeni zaljubljenik u prirodu, umetnici i pisci, ljudi koji praktikuju meditaciju, žene i muškarci koji su se povukli u manastir, neutešne žene koje revnosno posećuju grobove i, naročito, ljubavnici koji se gledaju bez reči, svi su oni u traganju za tišinom i osetljivi su na njene nijanse. Ali oni su kao putnici čiji se brod nasukao na ostrvo, koje će uskoro ostati pusto, a čije su obale nepristupačne. Međutim, nije toliko isticanje intenziteta opšte buke u urbanom prostoru, kako bi se moglo pomisliti, ono što predstavlja glavni problem. Zahvaljujući radu zakonodavaca, aktivista, sanitarnih radnika, tehničara zaduženih za decibele, iako je postala drugačija, gradska buka nesumnjivo nije u većoj meri zaglušujuća nego što je bila u XIX veku. Ono što je suštinski drugačije jeste hipermedijatizacija i permanentna povezanost i, u skladu sa tim, neprekidan priliv reči koji se nameće pojedincu i time ga smešta u stanje neprestanog straha od tišine.
Evociranje tišine prošlosti u ovoj knjizi, istraživanje načina traganja za njom, njenih svojstava, disciplina i propisa u vezi sa nametanjem ćutanja, taktika tišine, bogatstva njenih nijansi i snage njenog govora, može nam pomoći da opet naučimo da ćutimo, odnosno da budemo svoji.

Alen Korben, Istorija tišine